Odrastajuci u malom provincijskom mestu, sa jos vecim provincijskim svetom, vrlo brzo shvatis da ce da te "bije"onakav glas, kakav narod bude zeleo. Generalno... upoznao je sa 33, jedne tople noci, ispred hiper marketa. Od prvog dana me nije bilo briga ni to sto ima momka, zeleo sam samo da bude moja. Zaista sam se borio i zaista sam se trudio da joj osmeh ne silazi s lica i da joj zaista budem sve ono sto joj je ikada trebalo...
Kao neko ko zaista ima iskustva s zenama, nije mi bilo tesko da je nateram da se lako odluci, da li ja, da li momak. Upoznas nekog kada pocnes da gledas na zivot drugacijim ocima i kada shvatis, da sve ono sto si proziveo pre te osobe, ima svrhu, jer ce to da ti pomogne da te izgradi u pravog porodicnog coveka, drzeci se dalje osoba sumnjivog morala, ponasanja, razmisljanja.
Posle 3 meseca intenzivnog zabavljanja, poceli smo da zivimo zajedno. Nema potrebe da naglasavam koliko je prijao taj zajednicki zivot. Osetis se zaista da pripadas nekog, izbacis rec ja, usvojis rec mi i moja... Sada iz ovog ugla, posle 5 godina takvog zivota, vidim koliko sam se trudio i koliko sam se dao. Zaista sam uzivao da je docekam s posla sa spremljenim ruckom, opranim zavesama, sredjenim vesom, da joj jedina obaveza za popodne bude da se odmori. Posto je rano ostala bez roditelja, znam da sam se trudio da budem sve, samo ne klasican muz. Kad god je bio seminar, bilo sta, slavlje s kolegama, imala je svu slobodu da ode, ne ispitujuci i ne praviti problem. Nikada, ali nikada, do sada, niti sam ja njenu vernost dovodio u pitanje, niti ona moju... Zaista sam se trudio da joj zamenim i oca i majku i sestru s kojom nije govorila kada je pocinjala da zivi sa mnom, a koja je imala tek animozitet prema meni, a koji nije izazvan ni jednim svojim potezom, usla jednom u nasu kucu i zaista se trudio da je ugostim, iako je blago recena, bila neprijatna prema meni... Sve sam to radio, zbog svoje supruge, smatrajuci da nije ona kriva zato sto ima takvu sestru, a da opet, smatram da njena sestra zasluzuje da vidi da ima zeta koji voli, ceni i postuje svoju suprugu.Ne mogu a da ne primetim, da sam imao najbolju suprugu kada nije govorila sa sestrom... Cim progovori sa njom, kolicina straha koja izleti iz nje, postane neverovatna. Skaces po onom s kim zivis i ko se zaista trudi oko tebe, da prihvati nenormalno, jer tvoja sestra nece normalno... Problemi pocinju kada je bivsa supruga otisla na operaciju slepog creva. Tada joj se pojavljuje sestra, kojoj ja javljam i koja mi opet spusta slusalicu na volseban nacin. Tada vec krece borba za nju, pritisci, da dodje kuci, da zive zajedno, da se vrati. Ja realno, nisam ni imao cime da se borim, osim postupcima, mada iskreno, mi je smetalo sto moja sadasnja supruga ide u svoju kucu, koja se na nju vodi, u kojoj zivi njena sestra i u kojoj svi imaju pristupa osim mene... Na sve nacine se trudila da mi pokaze da nisam clan porodice, da mi nije mesto tu, kada bi neki moj kolega otisao kod nje na posao, kretalo bi pljuvanje po meni sa stvarima koje veze sa zivotom nemaju, ali jednostavno u borbi sa mnom nije bilo niceg svetog.
Posle toga dolazi klasika... Sve vise se svadjam sa suprugom, pocinjemo da ratujemo, ona bojkotuje sve, ja bojkotujem sve, teranje inata do iznemoglosti, mada moram da priznam, da i tada sam zeleo da sve presecem i ispravim... Revoltiran stalnim svadjanjima, njenim spakovanim koferima mesecima unazad, njenim odgovorima na svako moje pitanje, za neku organizaciju ja se sutra selim, dajem joj rok tri dana da se iseli i da se zaista agonija prekine...
Otisla je prvog dana. Ukapiravsi sta sam uradio, krecu moje borbe... Sve ono sto smo rekli da ce da uradimo, a nismo... Posto je i dete jedna od tacki sporenja bila, radim brzinski preglede, analize. Cak i moje kontakte, s ginekologom svoje sada vec, bivse, supruge, za koje je saznala njena sestra je okarakterisala kao moje nabacivanje doktorki i muvanje... Raspitivala se okolo i mahala mojim rezultatima, koji jesu bili losi, nasladjujuci se...
A onda dolazi tacka na i... Nesto pre pocetka haosa, supruga na putu do posla je imala sukob s jednim kondukterom. Kao i svaki muz, koji ceni i postuje svoju zenu, sam ga prijavio i gonio ceo slucaj do generalnog direktora, koji je inace bio prijatelj tog konduktera. Od epiloga celog slucaja, naravno, nije bilo nista...
Sve se vraca, sve se placa... Cuvsi da nismo zajedno, pocinju da se kristalisu dve grupe muskaraca... Prva je ona koja joj prica stvari koje veze nemaju sa zivotom, potajno je navodeci da im se osveti, sa njima, naravno, a druga je ona koja ce ce da kaze, da bi ispala interesantna ili da bi se provukla da ne plati racun, koji ih ceka na stolu...
Tako su krenule price... Da sam se svalerisao, da sam imao devojku... Da sam jurio sve sto je nosilo suknju. A ja sam u stvari jurio iz nocne u nocnu, isao na posao mrtav umoran i jurio da vracam dugove koji se pravili nezdravim odnosom u kuci... Znao sam da iza tih prica stoji taj isti kondukter, znao sam da je pitanje dana, kada ce da stignu do nje, ali sam se ipak nadao, da nece da nasedne. Na zalost... mislim da bi poverovala u sve sto ce da ocrni mene, da bi njoj olaksalo odluku... Ispao sam svaler, kurvar... Cak i sada sam. Iako sam se povukao u kucu, bataljujem duvan i borim se s demonima, koji su na listi koja je sve duza. Volim da kuvam, ali nemam za koga. Vezbam i trudim se da ostanem u formi. Ne ocekujem da ce da se vrati. Na zalost, ohladila se. Ja nisam.
Sinoc kolega natrcao na nju na sajtu za igranje igrica. Kaze da mi je ´oprostila´..
Oprostio sam i ja njoj. Sto je nisam varao i sto nisam sumnjao u nju. Ali sto nikada nisam zaboravio ko je moja zena. Sto mi nikada nije bila bitnija od nebitnih kliki koje ce na tamo nekom sajtu da mi salju srca. Cak sam joj oprostio i sto je jos volim...
Mozda, jednog dana, ukapira... Da sam bio razlicit od svih drugih... Da sam se borio, brinuo, da nikada nisam dao na nju. Da svi ti koji su skocili da sam ja los, su prvo meni pricali kako je ona losa, a moj komentar je bio, neka je, ja je volim. Oprostio sam... Svima, samo ne sebi.
